Vlatko Stefanovski, Leb i sol – to su imena na muzičkim plejlistama koje sam pravio dok su se CD-eovi stidljivo pojavljivali na tržištu. Kao kakao, Budim noć od budnih, Mamurni ljudi… to su pesme koje sam prve naučio slušajući Hit 202-ke. O toj legendarnoj radio emisiji se da dosta toga napisati, ali u nekom drugom tekstu.
Istog trenutka kada sam baš putem tog radija saznao da Vlatko nastupa u Nišu posle sedam godina, seo sam za komp i tražio mesto prodaje karata. To je dakle bilo nešto što u mom ,,spisku“ stoji pod obavezno. Generalno svi koncerti stoje sa tom ,,zvezdicom“ ali ovaj je bio podvučen i zadebljan crvenom bojom.
Zašto mi je ovaj koncert bio tako bitan?
Budući da sam odrastao uz pesme benda Leb i sol, velika mi je želja bila da te pesme čujem uživo. Ipak, živu svirku ništa ne može da zameni. Energija na dobrim koncertima je nešto što se ne zaboravlja tako lako. Posebno kada se zapevaju refreni, gde ćeš lepše?
O koncertu Vlatka Stefanovskog u Nišu mogu vam reći da imam samo reči hvale. Ispred Banovine sam sa devojkom stigao pola sata pre koncerta. Već se tada stvorio dobar red u kome su svi čekali strpljivo, bez guranja i nervoze, u opuštenom ćaskanju. Red se protezao do glavnog ulaza zgrade Univerziteta.
Noć topla, za nijansu toplija nego što volim. Vetar koji je dolazio iz pravca Suve planine je hladio grad. Već smo nekih dvadesetak minuta u dvorištu Banovine. Čuju se sporadični žvizduci u daljini. Vlatko malo kasni. Mislim da to ipak nije u redu – zviždanje je za političke skupove, ne za rok koncerte. Iskreno verujem da su neki došli na koncert ne zato što su poštovaci onog što Vlatko radi, već iz čistog pomodarstva. Da se kaže, eto, bili su. Oni su alternativci. Izgubljene duše.
Posle kratkog čekanja sa pogledima usmerenim ka bini, pojavljuje se slab snop svetlosti. U istom trenutku kreće fenomenalna solaža. Odjeknula je zidovima Banovine. Ispred bine je i dalje nemirno. Dvorište Univerziteta je već bilo puno, a još dosta njih je dolazilo. Bilo je svih generacija. Od onih koji su mladost proveli u zlatnom dobu rokenrola do milenijumske generacije koja je tek počela da pravi svoje prve korake.
Publika se oglasila aplauzima. Vlatku se lagano priključila ritam sekcija, bas i bubanj, da upotpune muzički izražaj. Nakon par perfektno odsviranih instrumentala, povratak korenima kroz narodnu pesmu Jonča Hristovskog, “Makedonsko devojče” je izazvao sveopšto oduševljenje. Pored dobro poznatog gitariste, tu su i Dino Milosavljević na bubnjevima i Đoko Maksimovski na bas gitari.
Kako bi Vlatko dodatno predstavio svoj bend, koncert su krenuli sa zajediničkim delom pesme “Seir” sa istoimenog albuma koji je aktuelan već tri godine. Sledeća pesma je “Guitar tzar“ Snažna opredeljenost za gitaru dovela je do predhodno pomenute pesme. Zanimljive su mi bile kratke pauze u kojima se Vlatko obraćao publici. Rekao je da ne misli za sebe da je car mada se tako oseća već četrdeset godina. Rekao je da je Niš oduvek bio grad progresa i da njegovi građani zasluzuju više. On je to ponovio na engleskom “You deserve more”, a onda su krenule poznate note pesme “Gipsy song“. Prelepa pesma, predivno odsvirana sa dodacima improvizacije ispraćena je horskim pevanjem publike, ali i aplauzom, jakim, gromoglasnim.
U drugom satu koncerta je došao deo sa instrumentalnom muzikom u kome je defintivno Maksimovski pokazao šta ume. To je trebalo videti. Bubnjar Dino Milosavljević je bio centar pažnje na momente, nenadmašno izvodeći ritam na bubnjevima. Set od četiri instrumentalne kompozicije je naročito obeležio koncert. Sedam osmina (“7/8”), devet osmina (“9/8”), jedanaest osmina (“11/8”), u skladu sa ritmikom samih pesama. Bilo je nepravilno, ludo, odlično! Pesma Kalajdžisko oro je zatvorila sekciju napravilnosti.
A to nas je vodilo do meni najomiljenijeg dela na koncertu. Pesme iz perioda grupe Leb i sol. Iskreno ne znam uz koju se pesmu više pevalo. Da li uz “Čuvam noć od budnih“, “Mamurni ljudi“, “Čukni vo drvo” ili “Kao kakao“. Možda ipak uz Jovano Jovanke. A li definitivno uz pesmu „Skoplje“ bilo najveselije nakon čega se bend povako sa bine. Ali samo na kratko. Povratak na binu je doneo pesmu “Uči me majko, karaj me”. Vlatko je rekao da je ta pesma veoma emotivna i da ne želi da je izvodi na baš svim koncertima.
Prava demonstracija gitarske spretnosti i talenta se videla u pesmi „Bistra voda“ za koju je Vlatko rekao da posle nje ne može ništa drugo da svira. I realno bi posle nje bi bilo šta drugo bilo suvišno.
Organizacija koncerta nije bila loša, ali je mogla i bolje. Iako je prostor Banovine lep, mislim da jednostavno nije pogodan za koncerte zbog prostora. Posebno kada dolaze zvezde kao što je Vlatko Stefanovski. Pored velike gužve ono što mi se nije dopalo je slabo osvetlenje. Bio je pravi izazov napraviti dobre fotografije. Sam po sebi je iz tog ugla ceo koncert bio zahtevan za fotkanje.
U svakom slučaju bilo je baš dobro, šta dobro, bilo je fenomenalno. Posebno mi je drago to što je Vlatko za najavu svog koncerta u Kuršumliji iskoristio moju fotku. To zadovoljstvo se ne da opisati.
