Fotografiju volim od kako znam za sebe. Kod nas u kući nikada nije bilo filma za fotoaparat. Ja bih to po samoj kupovini ispucao u veoma kratkom periodu. Na tim slikama se moglo videti mnogo toga što bi se smatralo nadrealizmom. Od tada je prošlo dosta vremena. Fotografiju sam ostavio malo po strani i posvetio se nekim drugim stvarima. Kao da sam znao da će jednog dana tehnologija omogućiti da fotografišeš koliko god to budeš želeo a da ne moraš da se brineš o ceni filma i izradi fotografija. Tako je i bilo.
Fotografisao sam telefonom dosta dugo. Kasnije sam koristio mali džepni fotoaparat Samsung M100 ali tek kada sam ponovo uzeo Canon SX530hs, tek sam tada uživao potpuno.
Canon imam nešto više od dve godine i za to vreme sam napravio oko 9000. fotografija.
U početku su to bile panorame gradova ali i prirode. I dan danas napravim po koju. Ali kako sam se toga zasitio, hteo sam nešto više od fotografije. Onda sam otkrio uličnu fotografiju koja je jedan sasvim drugi nivo u odnosu na panorame. Uzbuđenje, adrenalin, kontakt sa ljudima. Sve je to deo ulične fotografije. Mislim da je ulična fotografija postala deo mene i da će ona uvek biti predmet mog interesovanja.
Ono što sa vama želim da u ovom tekstu podelim jesu fotografije koje su u duhu minimalističke fotografije ili su veoma blizu tome. Kada sam zadao sebi taj zadatak ni sam nisam znao koliko zapravo nije lako napraviti minimalnu fotografiju. Ali kao i svaki težak zadatak kada se reši on donosi sa sobom pravo zadovoljstvo.