Noć je sama po sebi oduvek bila mistična. Inspirisala je mnoge priče za ,,laku noć“. Nikada se ne zna šta iz mraka može izaći. Fotografisanje noću ima neku posebnu draž. Pogotovu po gradu, sva ta svetla različitih boja. A najlepše je kada se magla spusti. Tada je mistčnost na vrhuncu. Neke od slika u magli možete videti ovde i ovde.
Prošle nedelje sam bio do Niša. Uživao u šetnji sa Milenom, svratio do parka Svetog Save. Bilo je lepo. Vreme je proletelo a mrak je uveliko pokrio grad.
Te noći u Nišu nisam planirao da fotkam ali sam poneo fotoaparat. Zapravo gde god da krenem Canon je uvek samnom.
Seo sam u jedan kafić koji se nalazi na šetalištu. Akustična gitara i prelep glas devojke koja je pevala strane Rock balade, učinili su da ta noć bude baš lepa. Iako je, kako se ponoć približavala, bivala sve hladnija.
Slušao sam muziku, uživao u pivu i posmatrao kako grad pulsira. Uzeo sam fotoaparat, hteo sam da bar deo te noći sačuvam. Napravio sam par probnih snimaka. Tada sam ugledao izlog jedne prodavnice sa koje je dolazilo jako belo svetlo. Belo kao kada u Holivudskim filmovima pokušavaju da dočaraju vrata raja.
Ono što mi je zapravo privuklo pažnju su ljudi koji su prolazili. Njihove siluete su se pojavljivale i nestajale u mraku.
To me vraća na početak ovog teksta o mističnosti noći. Tako sam ja doživeo tu igru senki i svetla.
