Rad sa ljudima ume da bude ponekadа vrlo naporan, težak. Postoje tako mnogo promenljivih vrednosti, na koje se ne može uticati. Od završetka srednje škole, promenio sam nekoliko zanimanja. Svaki posao donosi određene izazove sa različitim pozitivnim i negativnim pojavama ali posao agenta osiguranja je definitivno jedan od težih poslova sa vrlo interesantnim pojedinostima. Zapravo tu kompleksnost i težinu posla agenta osiguranja u Srbiji može da razume samo neko ko je bio ili se još uvek nalazi u tom biznisu.
Postoji mnogo izazova, od podmetačina kolega (agenata najnižeg nivoa) do nekorektnog odnosa ljudi iz ,,top menadžmenta“, ali u ovom postu osvrnuću se na to kako pojedini naši sugrađani gledaju na životno osiguranje.
Reklamna kampanja
Podeliću sa vama jednu interesantnu priču, koja je u jednu ruku smešna, ali ima svoju drugu stranu. Ovaj post delimično prikazuje koliko je zapravo razvijena svest o životnom osiguranju.
Kao agent, pored prodaje različitih paketa osiguranja, imao sam obavezu da se po potrebi uključim u kolektivno reklamiranje koje bi se organizovalo u zavisnosti od perioda i potreba kompanije.
Promocija je bila organizovana u vidu postavljanja štanda u centru grada i deljenja promotivnih materijala. Bilo je zapravo veoma interesantno. Delili smo balone, priveske, flajere, atmosfera je bila pozitivna za taj po malo hladan decembarski dan. Šetalište je bilo krcato ljudima, postavili smo pult negde na početku šetališta i krenuli sa deljenjem flajera. Bilo je znatiželjnih prolaznika koji bi me saslušali ali i onih u žurbi koji bi nezainteresovano odmahivali rukom. Sve je uglavnom bilo u pravcu očekivanog reagovanja.
Ali kao po nekom nepisanom pravilu, uvek bi se pojavio pojedinac sa nekom drugačijom perspektivom na celu stvar oko deljenja flajera ali i životnog osiguranja.
Akcija se odvijala po planu, promotivni materijal je već uveliko podeljen, reakcije su bile pozitivne, sve dok nisam rešio da poslednji flajer podelim ,,gospodinu“ uniformisanom licu, koji se polako, šetajući, približavao štandu. Kao i do sada upotrebio sam rečenicu koju sam tokom celog dana ponavljao: ,,Dobar dan, kako ste? Da li ste zainteresovani sa životno osiguranje koje nudi naša kompanije...“ i itd. Čovek me je pogledao prvo malo zbunjeno, u pogledu mogao sam da mu primetim i dozu nekog straha, vratio se korak u nazad, nekako je u trenu postao ceo unezveren. Gledao me je, pa ne znam kako da definišem taj pogled, možda kao kada deset crnih mačaka pređu put sujevernom čoveku dok je on prinuđen da prolazi ispod merdevnina. Dakle neki pogled kao da se našao u neposrednoj opasnosti, život je u pitanju.
Napravio još jedan korak unazad i rekao: ,,Pu, pu, beži baksuze!“
Pravo da vam kažem bio sam zatečen, mislio sam da čovek ima čudan smisao za humor ali nažalost nije bilo tako. Od neverice počeo sam da se smejem, dok se on već užurbanim korakom udaljavao. Kolege su mi prišle da vide o čemu se radi. Kada sam im rekao, mislili su da se šalim.
Nivo svesti
Iako je cela situacija bila kao iz neke loše komedije, ona mi je otkrila koliko je svest o životnom osiguranju kod nas, na niskom nivou. Svakako neprofesionalno ponašanje pojedinih osiguravajućih kuća, ali i dešavanja devedesetih u kombinaciji sa sujeverjem, je doprinelo tome da imamo po nekad tako komične reakcije. Ovo mi se dogodilo pre par godina, nadam se da je sada situacija malo bolja, pu, pu, da ne baksuziram.
