Odavno sam planirao da napišem nešto o Nišville Jazz Festivalu i koliko mi on znači kao obožavaocu ne samo jazz muzike, već i fuzije koja prožima ovaj festival. Za mene, Nišville je mnogo više od običnog jazz festivala. Ovde nema mesta za „snobovska“ okupljanja. Nišville je spoj različitih muzičkih stilova, ali i svega ostalog što čini jedinstvenu atmosferu. On je mesto gde se rađaju nova poznanstva, prijateljstva, ali i ljubavi. I da, kada već spominjem ljubav…
Veliku ljubav gajim prema koncertnoj fotografiji, koja je deo mog života već sedam godina. Imao sam sreće da veći deo tog vremena provedem upravo na Nišvillu, koji mi je pružio kreativnu slobodu kakvu do sada nisam imao. Obično, kada fotografišem „velike“ bendove, imam pravo na samo tri pesme. To staro pravilo baš i ne volim, kao ni mnoge moje kolege. Naime, bend tek posle treće pesme dostiže svoj vrhunac i tada pokazuje ono najbolje što zna. Međutim, na Nišvillu nije tako. Ne sećam se da sam ikada morao protiv svoje volje napustiti fotografski pit.
Uvek sam mogao da pratim bendove od početka do kraja nastupa, sve dok to izdržim ili dok mi oprema ne kaže „dosta“. Ponekad bi se čak i kamera pregrejala, pa bih morao da napravim kratku pauzu. Ono što mi se posebno sviđa je sloboda koju mi je pružena i poštovanje prema mom fotografskom stilu i estetici. Na Nišvillu nema ograničenja u kreativnom smislu, niti zahteva za dostavljanjem RAW fotografija, na šta sam alergičan, baš kao i većina mojih kolega.
Podrška i sloboda koju pružaju organizatori festivala jasno pokazuju koliko cene koncertnu fotografiju i fotografe. Još od svog prvog dolaska na Nišville, isticao sam da je fotografija neizostavni deo ovog festivala, da ga dopunjuje i čini mnogo više od „samo“ još jednog jazz festivala u Srbiji. U prilog tome govori i izložba “DŽEZ POD SVETLIMA NIŠVILA” održana na otvaranju Nisville Jazz Festivala 2022 i moje drage koleginice Marine Pešić, talentovane fotografkinje sa prepoznatljivim stilom. Takođe, ne smem zaboraviti ni fotomonografiju fotoreportera Dušana Mitića Cara pod nazivom „Carski rez“, koja predstavlja prvih dvadeset godina džez misije Nišvila.
Takođe, moram da pomenem prisustvo različitih fotografa na festivalu, što zaista izdvaja Nišville. Dakle ima nas gotovo svih uzrasta. Mislim da je najmlađa fotografkinja u osnovnoj školi, dok je najstariji fotograf u kasnim osamdesetim godinama. Ipak, ne mogu da zaboravim jednu devojčicu, oko osam godina, koja je pokušavala da napravi par fotografija mobilnim telefonom. Bilo je to izuzetno simpatično, ali i vredno divljenja. Primetio sam da sve više koleginica pokazuje interesovanje za koncertnu fotografiju, što je zaista pohvalno.
Dugo se ovaj tekst nalazio u „nacrtima“ na mom blogu i mislim da je sada došlo pravo vreme da ugleda svetlost dana i da na taj način prenesem svoju ljubav prema Nišville Jazz Festivalu, ali i da istaknem njegovu jedinstvenu atmosferu i podršku koju pruža koncertnim fotografima. Sve ovo čini Nišville mnogo više od običnog muzičkog događaja – to je mesto gde se rađaju sloboda, ljubav i umetnost.
