Prošlo je 18. godina od bombardovanja. Godine su proletele u trenu ali sećanja na te dane nikada neće izblediti. Život u konstantnom strahu od bombi za koje niste znali gde će pasti, je ono što je obeležilo te dane. Od vojnih do civlnih objekata. Od kasarne do porodilišta. Cilj nisu imale, cilj im je bio sve.
U Prokuplju je juče bila obeležena godišnjica bombardovanja. Vojska je salutirala, venci su položeni. Otišao sam kako bih ukazao poštovanje prema žrtvama tog agresorskog, bezumnog, bezobraznog, bahatog čina. Tog dana kada je prva bomba pala, tada je postalo jasno da svi na ovom svetu mogu postati meta, da niko nije siguran. Tada se jasno kao dan pokazalo kako se države mogu pretvoriti u teroriste. I kako im je terorizam dobro legao. Možda ne znaju za drugačije? Možda to i jesu. Postali su ono protiv čega su se navodno borili. Danas to vidimo, svakog dana, sve što su loše radili vraćam im se polako. A znate šta je najgore? Opet ginu nevini. Opet se gine zbog tudji grehova.
Nismo vas zaboravili!
