Projekat ,,Priča jedne šapice“ je moj pokušaj da na pravi način skrenem pažnju na problem sa kojim se naši drugari susreću, posebno sada u ovim hladnim danima. Želeo sam da ih prikažem kao draga i mila bića. Zveri koje lutaju okolo i čekaju pravi trenutak da napadnu sigurno nisu. Naravno, ima i takvih ali to nije njihova krivica. Oni su postali zveri zbog onih koji sebe zovu ljudima a zapravo su prava čudovišta.
Projekat je trajao skoro cele 2016. godine. Moram vam reći da je u jednu ruku bilo lepo slikati kuce i mace, po malo komplikovano ali lepo. Opet sa druge strane, bilo je tužno. Ta tuga, bol za izgubljenim domom se video u njihovim očima. Nikada mi neće biti jasno kako neko može tek tako da ih izbaci na ulicu, kao neku stvar. Otreseš mrvice sa kolena i nastaviš dalje. Da li se to tako radi?
Uglavnom, modeli su mi bili miroljubivi, umiljati. Bilo je lepotana, lepotica a i onih sa šarmom. Ono što će vas možda iznenaditi je da nema mnogo fotografija projekat koji je trajao tako dugo. Ali ovih par fotki koje sam odabrao mislim da dovoljno govore o tome kroz šta naši verni ,,prijatelji“ prolaze i kakav je zapravo njihov život.
Potrudiću se da vam uz svaku fotografiju napišem kratku priču.
Mila
Leto, velika vrućina. Stojim ispred ulaznih vrata firme u kojoj radim i pijem dobro ohladjen sok. Kako je bio kraj radnog vremena spremao sam se da krenem kući. Završio obaveze, zaključavam vrata i tada sam primetio nju. Jedva se kretala, bila je izmorena i veoma žedna. Brzo sam otključao vrata, isekao dno plastične flaše i dao joj vodu. Ostao sam sa njom možda ceo sat. Kada se malo oporavila uzvratila mi je ovim prelepim, milim pogledom. On je govorio sve.
Mića
Mićko je mačak jedan opasan mačak. Našao sam ga (ili je možda on mene) kada sam se sa curom vraćao iz grada. Vrzmao nam se oko nogu toliko da sam ga na kraju poneo sa sobom. Ludo jedno mače, mogli smo da ga zgazimo. Ulična rasveta iz nekog razloga te noći nije radila tako da se ništa nije videlo. Mićko je kod mene bio nekoliko dana. Razigran i veseo, takvo mače odavno nisam video. Nažalost morali smo da se rastanemo. Imam psa koga već dugo čuvam i obožavam a on bi kad tad nahvatao Mićka. Tako da sam mu našao jedan lep i topao dom. Slikao sam ga istog dana kada su mi javili da dolaze po njega. Ne znam, možda se to meni samo tako čini ali po pogledu mu se može reći da je znao da se nešto dešava.
Jednooki Džek
Jesen je uveliko vladala. Dan je bio topao, sunčan i lep. Seo sam u gradskom parku i čekao druga kako bi otišli na kaficu. Naravno to je bila odlična prilika da malo i fotkam grad. Ove godine jesen je bila baš lepa. Dok sam tražio pogledom šta bi to mogao da uslikam primetio sam kako je Džek seo preko puta mene. Gledao me je onako upitno i zainteresovano. Šta ja to radim. Zapravo, zvuk fotoaparata mu je bio zanimljiv. U džepu sam imao krem bananicu koju sam dobio na menjačnici. I da se razumemo nisam menjao pare za krem banaince. U svakom slučaju Jednooki Džek se veoma obradovao. Smazao je tako brzo da nisam stigao ni da fotoaparat podignem. Iako mi je bio u krilu.
Beli
Beli Garfild (kako ga po nekada zovem) je mačak iz komšiluka. Puste ga tako da se malo prošeta i obavezno bane kod svojih prvih komšija. Beli inače obožava kameru, posebno objektive. Kao što možete videti dole na slici.
Tihi
Tihi je kuca koja je imala tešku sudbinu. Ovu fotku sam napravio noć pre nego što je uginuo. Ja do tada nisam ništa znao o njemu, kada mi se sakrio medju nogama mislio sam da je gladan i da mu je hladno. Dao sam da jede i ostao sa njim neko vreme. Izgledao je dobro. Mahao repićem, bio je srećan što ga par na trenutak niko ne juri i šutira. To mu je bila poslednja noć da se smrzavao, poslednji put da je nekom smetao.
