Pre nekoliko dana na blogu ,,Syber Bosanka“ sam pročitao tekst o tome kako ne piše koliko ranije i da je delom izgubila volju za pisanjem.
Ona je to lepo opisala i preporučujem da pročitate njen post. Ja sam razmišljao o toj temi i rešio sam da kontaktiram znalce, ljude od nauke da mi objasne to stanje u kome se i sam po malo nalazim. Bez brige, nisam ja od onih koji tek tako odustaju. Kontaktirao sam ljude koji stoje iz odličnog sajta ,,Psihoverzum“ i ubrzo zatim mi se javila Ina Borenović.
Ina Borenović je osnivač i glavni i odgovorni urednik Psihoverzuma. Diplomirala 2009. godine, master studije završila 2011. godine na Odseku za psihologiju na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Poseduje iskustvo iz oblasti vojne psihologije, upravljanja ljudskim resursima, savetodavnog i konsultantskog rada, treninga asertivne komunikacije i grupne analize. Pored psihologije, glavne oblasti interesovanja su joj internet (uređivanje internet stranica, kreranje sadržaja, social media marketing, online PR) i pisanje. Tako je Psihoverzum nastao kao spoj njene tri velike ljubavi – psihologije, interneta i pisanja.
Ina Borenović je prava osoba za problematiku koja pored mene muči i mnoge koji se bave pisanjem. Postavio sam joj par pitanja o ovoj temi i evo šta kaže:
Zašto dolazi do umora od pisanja?
Do umora može da dođe kod bilo koje aktivnosti koju upražnjavamo, pa čak i kod onih u kojima uživamo. Umor može da znači da smo se zasitili: ako angažujemo sebe u nekoj aktivnosti i ona nam oduzima mnogo vremena, može da dođe do prezasićenja i do želje da se bavimo i nekim drugim stvarima, što je potpuno normalno i prirodno. Kada je reč o pisanju, i motivacija može vremenom da opadne, usled raznih faktora, kao što je, između ostalog, percepcija da naš angažman ne daje rezultate kakve smo očekivali. Ta očekivanja mogu da budu i realna i nerealna, pa možemo proceniti da nam se aktivan angažman jednostavno ne isplati, jer ne dobijamo ono što nas je isprva pokrenulo na tu istu aktivnost, u ovom slučaju pisanje. Najzad, umor može da znači da nam je jednostavno potreban odmor – vreme koje ćemo odvojiti na druge aktivnosti, a koje možemo provesti i preispitujući svoju motivaciju i želju da nastavimo time da se bavimo, sa distance koja može da ponudi neke sasvim nove uvide.
Da li se time nauka bavila i koji je termin ovog problema?
Nauka (psihologija) se bavi time kako da se motivišemo na određene aktivnosti, kako da izbegnemo zamku privlačnog, ali destruktivnog odlaganja (prokrastinacije), kako da tolerišemo frustraciju, to jest radimo ono što nam se možda trenutno ne radi, zarad cilja koji nas čeka, a koji je dalek i samim tim se lako može izgubiti iz fokusa. Konkretan naziv za umor od pisanja ne postoji, ali sve ono što stoji u njegovoj osnovi je i te kako nešto čime se psihologija bavi i nudi obilje načina na koji se on može prevazići.
Kako se izboriti sa tim?
Na prvom mestu, važno je idenfitikovati uzrok koji je doveo do umora, pa tek onda osmisliti strategiju za prevazilaženje. Na primer, ako nam je motivacija izbledela zato što procenjujemo da drugi ljudi ne prepoznaju dovoljno naš trud, možemo preispitati da li je forma u kojoj prezentujemo ono što smo napisali za to prava i prijemčiva ljudima, da li imamo već pomenuta nerealna očekivanja ili biramo teme koje drugim ljudima nisu dovoljno interesantne. Pisanje je veština koja zahteva angažman i disciplinu i stoga za nju važi sve ono što važi i za druge veštine i discipline, a to podrazumeva doslednost, istrajnost i želju da ljudima prenesemo ono što nam je važno, a što procenjujemo da bi i njima moglo biti važno. S druge strane, ako nam ovakvo preispitivanje ne da nikakve relevantne odgovore, onda može biti da smo jednostavno lenji, a lek za to je vrlo jednostavan: uzmi i radi to što treba da ti se radi, bez obzira šta u datom trenutku osećaš.
Kada je vreme prestati sa pisanjem?
Istinski zaljubljenici u pisanje shvataju da ne postoji vreme kada se prestaje sa pisanjem, zato što ga oni (mi!) doživljavaju kao sastavni deo sebe, svoje ličnosti i načina na koji komuniciraju sa spoljnim svetom. Oni koji, pak, imaju želju da prekinu, mogu najpre da preispitaju šta se nalazi u osnovi te želje, da li su razlozi privremeni (kao što su umor, pad motivacije, druge obaveze koje zahtevaju njihovo vreme i energiju) ili su trajni (shvatili su da to ipak nije za njih i procenjuju da je bolje odustati nego se na silu terati da rade nešto što im je mučno i što neće dovesti do rezultata koje su isprva želeli).
Kako motivisati sebe?
Postoje brojne strategije za poboljšanje motivacije, a ona koju sprovodim na sebi jeste sledeća: kada imam zadatak da nešto napišem, jasno definisan rok i temu, sednem i pišem. Čak i ako sam umorna, čak i ako je to poslednja stvar na svetu koja mi se radi, čak i ako mogu da smislim dvesta razloga zašto baš sad treba da radim nešto drugo. Pisanje zahteva i kreativnost i upravo zbog toga lako možemo zavarati sebe da možemo da pišemo samo kada imamo inspiraciju. No, to je laž, i to prilično destruktivna laž, jer da sedim i čekam da mi naiđe inspiracija, nikada ništa ne bih napisala. Zato umesto magične i uvek neuhvatljive inspiracije biram rad: najpre napravim koncept toga šta želim da kažem i krenem da pišem po planu koji sam sama napravila, a u hodu ga prilagođavam koliko za tim ima potrebe. To je upravo onaj deo koji se tiče discipline, a disciplina nas nagrađuje tako što nam omogućava da „budemo u formi“, pa da pišemo i kada smo umorni, nemotivisani ili prosto lenji da započnemo.
