Vlasinu sam upoznao još kada sam kao klinca odlazio sa porodicom na letovanje ali i zimovanje. Smestili bi smo se u pradedinu kuću koja je bila zidana tako da se nije izdvajala iz krajolika koji je bio načičkan istim takvim ili sličnim kućercima. Svež vazduh, miris okošene trave, livadskog cveća, borova, sa tišinom koju je jedino remetio po koji u daljini lavež pasa i cvrkut ptica. To su najranija sećanja koja imam o Vlasini.
O Vlasini
Vlasina je visoravan na jugoistoku Srbije prosečne nadmorske visine 1000-1300 m blizu granice sa Bugarskom smeštena između planinskih venaca Čemernika, na zapadu, i Gramade i Koluničkog Rida, na istoku. Na Vlasinskoj visoravni se prostire jezero sa površinom od 15 km² i dubine do 35 m. U jezero svakog minuta pritiče dva kubika vode prvog kvaliteta. Vlasina, Vrla, Jerma, Božička reka, Lisinska reka, Ljubotenska reka, Strvna, Čemerčica sa svorim pritocima (oko 110 ukupno) čine sliv jezera. Nalazi se na teritoriji opštine Surdulica. Okruženo je planinama Plana (Gramada), Vardenik i Čemernik i predstavlja najveće veštačko planinsko jezero u Srbiji i jezero koje je na najvišoj nadmorskoj visini na našim prostorima (1213 m).
Vlasinsko jezero je veštačko jezero, nastalo izgradnjom brane i akumulacije na mestu isticanja reke Vlasine iz Vlasinske tresave, a za potrebe hidroelektrane. Izgradnja brane je počela 1946 , a završena je 1949. godine. Punjenje jezera je počelo 1949 godine, a izgradnja celog sistema i sve četiri hidroelektrane trajala je do 1958 godine. Visina brane je 31 m, dužina brane je 220 m i 5 m širina. Pre izgradnje brane i postanka jezera na današnjem mestu se nalazila Vlasinska tresva koja je bila najveća u Srbiji.
Meni je teško odrediti kada je na Vlasini lepše. Da li preko leta, kada je ona pravi spas od paklenih vrućina ili zimi kada je uživanje u njenim čarolijama potpuno. Svakako da je ona čarobna u svim godišnjim dobima.
Leto je na Vlasini svakako nešto što obožavam, opisaću vam jedan od mnogih prelepih letnjih dana. Bilo je teško odabrati ali mi je ovaj koji definitivno najdraži. Letnji raspust je počeo, vrućine su tog leta po gradovima širom Srbije bile nesnosne, nije se znalo da li je gore noću ili preko dana. To je bio pravi izgovor pobeći od svega i otisnutise, bar na kratko u raju na zemlji kao što je Vlasina. Krenuli smo kasno popodne, već je bio mrak kada smo stigli na Promaju, bilo je za promenu vrlo prijatno sveže. Uzeli smo namernice i krenuli ka Čićinom gradu, krajnoj destinaciji. Kada smo stigli i raspakovali se, rešili smo da večeramo na terasi sa koje se pružao pogled na jezero koje se presijavalo što zbog mesečine ali i svetala udaljenih kuća. Posle dobre večere, vazduh je tako opijao da sam se vrlo rano našao u krevetu, nije prošlo mnogo vremena kada sam se uspavao i za tren oka dočekao jutro. Od kako je leto počelo, to je bila prva prijatna noć koju je obeležio kvalitetan, miran san. Ustao sam i polako otvorio vrata terase, svež vazduh pomešan sa mirisom livadske trave i cveća je tako prijao. Plavo nebo bez i jednog oblaka a ispod mirno jezero sa ostrvom na sredini, koje je poprimilo boje neba. Vreme je bilo lepo a dan obećavao. Postavio sam tanjire na drvenom okruglom stolu oko kojih su se nalazile male stoličice poznate kao ,,tronožci“. Za doručak je bila pita zeljanica, napravljena od sveže ubranog zelje. Sa čašom jogurta, doručak je bio savršen. Punog stomaka i sa dosta slobodnog vremena, bio sam spreman za jednu malu avanturu. Pripremio sam se, uzeo šešir i jedan štap, pozvao brata i krenuo da istražujem okolinu.
Nisam ni slutio koliko je Vlasina u jednu ruku pitoma ali i divlja.
Između glavnog asfaltnog puta i kuće se nalazio, odnosno nalazi, pojas guste bukove šume koji se prostirao u širini nekih 800 metara. Od kako sam prvi put kročio na Vlasinu, taj šumarak mi je bio interesantan, prosto me je vukao da ga istražim. To sam tog lepog letnjeg dana i uradio. Krenuli smo, sunce je bilo visoko na nebu, vetar je blago prelazio Vlasinsku visoravan, uslovi su bili savršeni. Šetali smo šumom, povremeno bih pogledao u kompas, mada nam i nije trebao. U kom god pravcu kada bi krenuli izašli bi u neko naselje ili put. Sunčevi zraci su se probijali kroz guste krošnje starog drveća, a pod nogama nam je šuštalo oplao lišće, svakim korakom se čulo pucketanje suvih grančica. Teren je bio ispresecan, kanalima i uvalama koje su bile duboke i do 15. metara. Polako smo se probijali kroz gusto šipražje koje nas je okruživalo dok nismo naišli na jedan deo šume u kome je drveće nije bilo tako gusto zbijeno. Stali smo na trenutka da se odmorimo. Raspakovali smo iz ranca malo hrane i popili po gutalj soka. Uživajući u prelepoj prirodi i posmatrajući okolinu, primetio sam da se nešto pomerilo. Ustao sam i rekao bratu rekao da se ne pomera, da bude veoma miran. Polako sam prelazio pogledom i jedva ugledao nešto. Prvo nisam bio siguran šta gledam. Guste grane velikog bukovog drveta mi je delimično zaklanjao vidik. Polako sam se pomerio, bila je to mlada srna. Sivim krznom, ona se tako dobro uklopila sa drvećem, savršena kamuflaža. Momenat kada sam je ugledao, bio je neverovatan. Gledala nas je svojim crnim očima, nije se uopšte pomerala. Ne znam kako bih mogao da vam opišem taj osećaj, bio sam veoma uzbuđen, nisam očekivao da ću u ipak naseljenom mestu naleteti baš na Bambija. Hteo sam da ga uslikam ali dok sam vadio fotoaparat iz torbe, pod nogama je pukla jedna grančica. Srna je bila veoma brza, bio je potreban tren i ona je nestala u gustoj šumi.
Vreme je bilo da se vratimo kući, odmorimo malo pa da idemo do jezera.
Bilo je pa baš ovako
Posle dobrog ručka, gravče na tavče pasulj je bio izvrstan, odmorili smo malo i negde oko 15:00 krenuli do jezera. Trebalo nam je nekih sat vremena da laganom šetnjom dođemo do omiljene plaže za koju smo verovali da ne zna mnogo ljudi ali prevarili smo se. Kada smo stigli, Sunce je već dobro prešlo preko jezera, polako se približavalo planinama iza kojih će zaći. Voda je bila mirna, kao ogledao, bez i jednog talasa a plaža dužinom oko 150 m je bila krcata. Raširli smo šatorsko krilo i otišli do vode, bila je topla. Zapravo, toplija nego što je uobičajno za Vlasinu. Uzeli smo po konzervu jednog gaziranog pića, sedeli i uživali u dobroj atmosveri i zalasku Sunca koji je bio ispunjen različitim nijansama crvene boje.
Jedan od mnogih letnjih dana koje ću pamtiti.
Zimska lepotica
Svež vazduh, sneg, mir i tišna koja je se zimi posebno da primetiti je definitivno nešto što bi ste trebalo videti ali i doživeti. Ja volim da posetim Vlasinu zimi, da osetim pravu zimu, uživam u snegu i čistom vazduhu. Obično budem gore od pet do deset dana, u zavisnosti od obaveza.
Obično jedan zimski dan na Vlasini izgleda ovako:
- Doručak
- Pripreme za zimske sportove (sankanje gumenim čamcem)
- Zimski sportovi
- Ručak (kasno popodne, pred mrak)
- Topla čokolada i dobra knjiga
- Večera
- Krevet
Od pre par godina Vlasina je dobila i ski stazu, nedaleko od Čićinog grada, tako da za ljubitelje skijanja postoji ta opcija. Uglavnom Vlasina, Čićin grad je mesto u kome se možete u miru odmoriti ali i zabaviti. Potrebno je samo malo volje i mašte.
A evo kako se mi sankamo u Čićinom gradu:
Neko na klisku i džaku
A neko kao ovako kao ja:
Zaključak
Šta dam vam još napišem osim da je Vlasina naš pomalo zaboravljen biser koji ima mnogo toga da ponudi. Posetite je i čuvajte, za sobom pokupite otpad, pokažite na pravi način patriotizam ka zemlji i ljubav prema Vlasini.
Dobro došli!
